Срђан Ного

ПРСТИ ХУЉЕ ОКО АДА ХУЈЕ

Хапшење Јовичића директно је повезано са једним догађајем који је обележио претходних пар месеци – са убиством Владимира Цвијана, конкретно са лoкацијом на којој је пронађено његово тело. Једини сам у Србији тачно објаснио разлоге хапшења Јовичића и везу са убиством Цвијана.
Share on facebook
подели
Share on twitter
твитуј
Share on email
пошаљи

Почетком јуна ухапшен је Александар Јовичић, председник општине Палилула. Јовичић је био типичан напредњачки функционер – огрезао у корупцији, лаковерно умишљен да је цео свет његов, уосталом као и сви СНС –ови председници општина. Он је у криминалу непрекидно од доласка на ту функцију, 2014. године. Свакa дозволa за градњу је датa незаконито, уз корупцију. Па шта је онда то навело Више јавно тужилаштво у Београду да баш сада ухапси Јовичића, а не рецимо 2014,15,16,17,18,19 или 2020. године? Поготову што је према званичном саопштењу Јовичић био на мерама још од 2016. године, и зашто баш њега, то се, осим јавности, у притвору пита и сам Јовичић, не схватајући где је погрешио.

Хапшење Јовичића директно је повезано са једним догађајем који је обележио претходних пар месеци – са убиством Владимира Цвијана, конкретно са лoкацијом на којој је пронађено његово тело. Једини сам у Србији тачно објаснио разлоге хапшења Јовичића и везу са убиством Цвијана.

Јавност је пре пар месеци сазнала да је Владимир Цвијан, бивши високи функционер СНС, пронађен 5. јануара 2018. године утопљен у Дунаву, код Ада Хује. Иако је велики број људи знао за тај догађај – полицајци са увиђаја, тужиоци из Вишег јавног тужилаштва, патолози Института за судску медицину, адвокати из Управног одбора Адвокатске коморе Београда, Цијанов отац… јавност је остала ускраћена све до марта 2021. године за ту информацију. Просто је невероватно да у 21. веку нечија насилна смрт остане непознаница, поготову што се ради о човеку који је био високи функционер у последње две власти, и близак сарадник актуелног председника, са којим се у јавности бурно разишао још 2013. године. Забрињава и чињеница да су информацију о његовој смрти од 2019. године имали и лидери странака тзв. мејнстрим опозиције, и одређени новинари. То су јавно признали Срђан Миливојевић, високи функционер ДС, као и новинар и уредник НИН –а Вук Цвијић и Милан Ћулибрк. Пошто је Миливојевић признао да је знао за Цвијанову смрт, то онда значи да су знали и остали лидери бивше ДС, односно тадашњег Савеза за Србију. Поставља се питање зашто су сви ћутали, поготову што су тада у току били протести незадовољних грађана под називом 1 од 5 милиона, који су масовним изласцима на улицу показали колико је незадовољство стањем у Србији и актуелним режимом. Вест о Цвијановој насилној смрти би била само керозин који би додатно запалио незадовољство грађана, али су они ипак одлучили да то сакрију од јавности, иако су лично познавали Цвијана, који је 6 година провео у кабинету тадашњег председника Србије Бориса Тадића, обављајући и функцију секретара Председништва. Њихов однос према Цвијану најбоље показујe њихова ћутња о њeговом убиству, јер би у свакој нормалној држави опозиција на овој теми рушила власт, осим у Србији, где ниједан „опозициони“ лидер „мејнстрим опозиције“ готово да није споменуо Цвијана, а није ни случајна формулација коју је Срђан Миливојевић употребио када је, уз нескривени израз ликовања, говорио о Цвијановој смрти користећи израз „онај пребег“. „Опозициони“ медији – Нова С, НИН, Н1 су, више од режимских медија, ширили дезинформације о Цвијановој насилној смрти, и управо су Срђан Миливојевић, Нова С и Милан Ћулибрк, уредник НИН –а, први пласирали лаж о тобожњем опроштајном писму Цвијана и његовом самоубиству. Очито да истина о овом злочину не одговара ником, и јасно је да толика омерта, незапамћена у Србији, у случају нечијег убиства, може да постоји само ако су упетљани интереси различитих центара моћи.

Код сваког убиства кључна ствар је мотив за убиство. Свако убиство има мотив, и без расветљавања мотива не може се расветлити ликвидација, све и да имате извршиоца, признање и оружје. Кључни детаљ, на који нико осим мене није обратио пажњу, јесте место на коме је Цвијаново тело пронађено. Код мафије и код масона симболика је све. Мафија увек оставља поруку (чувена коњска глава у кревету), и свако убиство носи јасну поруку. Исто је и са масонима. Цвијан је био масон који се упетљао у послове са озбиљним мафијашима. Зато је његово тело остављено ритуално на тачно изабраној локацији.

Шта је био посао Владимира Цвијана док је био високи функционер СНС и  блиски сарадник Александра Вучића? Као адвокат Цвијан је имао плејаду интересантних клијената, које је добио као представник власти, са задатком да има увид у предмете, прикупља податке и завршава комбинације. Такав систем у Србији уходано функционише одавно. Тако су клијенти Цвијана постали, између осталих, Карић, Јоца Амстердам, Икер Павловић, Мирослав Мишковић… Цвијан је дакле био, између осталог, посредник и веза између Мишковића и Вучића. Ту долазимо до детаља веома важног за расветљавање овог догађаја, локације на којој је нађено Цвијаново тело. Од толиког Дунава, тело је баш нађено на Ада Хуји, и то не било где, него баш на парцели због које је својевремено пропао велики посао Мишковића и Бека. Наиме 2005. године Мишковић и Беко су купили Луку Београд. Намера им је била да град Београд измести луку а они добију 175 хектара градског грађевинског земљишта у центру Београда, на топ локацији, где би градили Град на води (претечу Вучићевог Београда на води). Како у Луци Београд постоји стотине хиљада изграђених квадратних метара разних хала, они би били ослобођени плаћања градског грађевинског земљишта за постојећи број квадрата. Наравно да се не ради о истом квалитету градње – сада постоје индустријски и монтажни објекти на територији Луке, што је битно различита врста и квалитет градње за градњу стамбеног и пословног простора, а увек постоји могућност да се злоупотребом фиктивно повећа број изграђених квадрата монтажним халама. Када се зна да је надокнада граду за квадрат стамбеног простора 200 евра, а пословног 400 евра, јасно је колика је зарада само на тој ставци за више стотине хиљада квадрата.

Мишковић и Беко, као сви српски тајкуни, незајажљиви и похлепни, и навикли да без милости грабе и отимају и да им никад није доста, нису могли да се зауставе на 175 хектара Луке коју су за мале паре купили, већ су одлучили да иду даље у криминал и отму још 37 хектара државног земљишта. Да би им се признали постојећи квадрати и да би се дочепали Ада Хује, узимају трећег партнера – новоизабраног градоначелника Београда Драгана Ђиласа, и у Барселони 2007. године договарају пројекат по којем би требали да поделе 3,5 милијарди евра зараде. Тако би заокружили јединствену парцелу од 215 хектара, у центру Београда, на Дунаву, најважнијој европској реци. Најатрактивнија локација за градњу у Београду, и идеалан пројекат за огромну перионицу пара. То је површина двоструко већа од Савског амфитеатра, у коме је Вучић подигао свој Београд на води. Израђен је и пројекат од стране светски познатог архитекте Данијела Либескинда, а град Београд би урадио инфраструктуру – школе, вртиће, паркове, улице. Зато је и у пројекту београдског метроа планирано да почетна станица буде баш на Ади Хуји. Предложени пројекат за Луку Београд предвиђао је све што и Вучићев Београд на води, кулу на крају Француске улице високу 220 метара, огромни тржни центар, велики стамбени и пословни комплекси, сређено дунавско приобаље са бициклистичком и пешачком стазом.

Одакле им идеја да покушају отимање Ада Хује? Град Београд је 1975. уговором уступио на коришћење Луци Београд Ада Хују. Међутим деведесетих година Лука Београд, с обзиром да никад није ни користила то земљиште, враћа граду Београду Ада Хују. Како се предметно земљиште налази на територији општине Палилула, овој градској општини се поверава Ада Хуја на управљање, и општина формира ДП „Еко зона Ада Хуја“ која управља са ових 37 хектара. То је било уобичајено располагање државе са земљиштем у своме власништву. Држава уступа државно земљиште државној фирми – Луци Београд, и касније државна Лука Београд враћа поменуто земљиште држави.

Међутим, Мишковић и Беко по куповини луке Београд организују да се поништи решење бр. 24-02/97 од 24.12.1997. којим се Ада Хуја вратила општини Палилула, тако што су послали адвоката да украде доставницу о уручењу поменутог решења, и то им је био основ за обнову поступка. Монтирају кривични поступак против службеника општине који је донео законито решење, и човек је имао проблема и десет година се повлачио по суду док није ослобођен.

Понавља се поступак, и Маја Левајац, службеник општине Палилула доноси 07.06.2007. године решење бр. 436 – 259/2007 по коме се Ада Хуја поклања Луци Београд. На ово решење нико није смео да уложи жалбу – ни градски ни републички правобранилац, ни ДП „Еко Зона Ада Хуја“, ни закупци земљишта на Ада Хуји (а ту је било и неких богатих тајкуна), осим закупца парцеле 5112/8. Човек је поднео жалбу, иако му је сугерисано да то не чини. Иако је закупац парцеле изјавио жалбу, Маја Левајац је прогласила правоснажност свог решења, те се поменута особа жалила и на правоснажно решење. Само захваљујући тој његовој жалби, сачувао је држави 37 хектара грађевинског земљишта на топ локацији вредног милијарду евра. Нису се жалили ни из градског ни из републичког правобранилаштва (тадашњег градског правобраниоца Страхињу Секулића би само могла да ухапси његова супруга Татјана Секулић, заменик вишег јавног тужиоца), ни ДП „Еко зона Ада Хуја“ нити Дирекција за градско грађевинско земљиште и изградњу града, нити иједан други закупац земљишта на Ада Хуји. Министарство финансија је 09.06.2008. године усвојило његову жалбу и донело решење бр. 463 – 02 – 00597/2007-II, којим је укинуло решење општине Палилула, а потом су Управни суд пресудом 4807/10 од 09.09.2009. и Врховни Касациони суд пресудом из 2012. године потврдили да је решење општине Палилула незаконито. Уместо признања и награде зато што је држави спасао вредну имовину, подносилац жалбе је прошао пакао, и 2008. му је намештено хапшење и притвор, а озбиљне проблеме има до данашњег дана.

Новац за куповину Луке Београд, Мишковић и Беко су узели од Цанета Суботића. То је јавно изјавио на ТВ Б92 Цане Суботић, када се телефонски укључио у емисију Југослава Ћосића у којој је гостовао Небојша Медојевић, и оптужио Мишковића и Бека да нису хтели да му врате позајмљени новац, 50 милиона евра за куповину Луке Београд и Вечерњих новости, већ су завршили да буде стављен на потерницу, како му не би вратили паре. Позната је ствар да су 2007. године Мило Ђукановић, Цане Суботић, Томислав Николић, Александар Вучић и Миломир Марић имали састанак у париском хотелу РИЦ, где су договорили подршку и довођење Вучића и Николића на власт. Заузврат, поменути двојац је обећао противуслуге, укључујући и освету Мишковићу и Беку. И по доласку на власт, Вучић се управо прославио хапшењем Мирослава Мишковића, и на крилима тога владао дуги низ година. Укупно блокирана имовина Мишковића износила је око 55 милиона евра, и одговара цифри новца коју је Цане својевремено дао Мишковићу и Беку. Пројекат Београда на Дунаву је заборављен, а Вучић је кренуо у градњу свог пројекта Београда на води на Савском амфитеатру, отимајући државно земљиште вредно неколико милијарди евра.

Проблеме по доласку на власт Српске напредне странке је имао и Милан Беко. Из Москве је стигао захтев да Србија блокира и одузме имовину Бориса Березовског која се налази у Србији. Наиме, према материјалу који је стигао од главног тужилаштва Руске Федерације српском министарству правде, Березовски је формирао криминалну групу која је од 1991. до 2001. противправно опљачкала и изнела 20 милијарди долара из Русије. Део тог новца завршио је у Србији, те је у власништву Березовског у Србији била имовина вредна 600 милиона евра, у коју су улазиле познате фирме попут Бабмби Баната, Књаз Милоша, Имлека, Млекаре Суботица, Белосавци ДОО Смедеревска Паланка. Том имовином је управљао Беко, преко компаније Danube Foods.

Када се, по међународној правној помоћи, плени имовина стечена кривичним делом која се налази у иностранству, заплена се врши тако што се имовина дели на два једнака дела између државе која тражи заплену и државе у којој се имовина налази. Березовски проблем није имао само у Србији, већ широм Европе, а исти захтеви као српском правосуђу стигли су  у Швајцарску, Велику Британију и друге земље. По првостепеном решењу наш суд је услишио пресуду Басмани суда из Москве, али је по жалби то решење поништено и тражена су додатна појашњења из Москве. То је урађено намерно, јер је у том периоду исценирано самоубиство Березовског, који се наводно обесио. Tело није видео нико, званично је сахрањен, а он живи у дворцу у Ирској са новим идентитетом. Пошто је Березовски званично проглашен мртвим поступак одузимања имовине се није могао више водити. То није био крај саге око поменуте имовине. Неко моћан је помислио да има право на свој део пошто је сачувао имовину од заплене, и желео је очито да преузме целу имовину Березовског, те долази до атентата на Бека, који је упуцан у Улици Андре Николића на Сењаку. То је била опомена, не покушај убиства, циљ је био да Беко преживи, и после упуцавања долази до продаје Danube Foods фебруара 2015. године. Власник имовине Березовског постаје компанија Моји Брендови, иза које стоје Бојан Миловановић и Андреј Јовановић, бивши власници Марба. Пошто су продајом Марба стекли покриће имовине, власти су поменути двојац радо користили да преко њих купују фирме. Тако је својевремно Динкић преко њих хтео да купи Аеродром, а сада иза њих стоје браћа Вучић. Седиште компаније Моји брендови налази се, гле чуда, у Улици Андре Николића на Сењаку. Сам Беко је на суђењу истакао да се нада да ће тужилажтво имати храбрости да иде даље од намештене оптужнице, али за сада је цео случај завршен на некој смешној конструкцији која сакрива праву позадину случаја. Поставља се питање коме су Бојан Миловановић и Андреј Јовановић платили новац за Дануб фудс, ако је Борис Березовски мртав?

 

 

Иако већ има много повезаних детаља, ако мислите да је прича при крају, варате се, није ни близу. Паре које је Цане позајмио Мишковићу и Беку за Луку Београд ушле су кроз банку Атлас Пираеус, тада у власништву Душка Кнежевића. Банка даје 25 милиона кредита за куповину Луке Београд, а средство обезбеђења биле су акције Луке Београд, коју су поменути тајкуни тек требали да купе. У ствари, тако је ушло опраних 25 милиона евра од Цанета. Беко после сукоба са Цанетом, у Атини са газдом Пираеуса договара репрограм на 20 година, са грејс периодом од 7 година, и лагано враћа новац издајући објекте у Луци. Пирaеус банку је пре пар година купила Директна банка, и тако постала највећи поверилац Луке Београд. Формални власници Дирекне банке су, гле чуда, Андреј Јовановић и Бојан Миловановић, власници Мојих брендова.

Очито је дошло до промене у односима Вучића и Мишковића и Бека у односу на ситуацију из 2012-2013. Мишковић, хапшен и медијски нападан, постепено је нестао из медија, а почео је и да пословно напредује. Мирослав Мишковић је вишеструко испод цене купио Сава Центар, а при томе се фирми његовог сина одобрава репрограм за вишемилионски порез који дугује, чиме држава практично кредитира Мишковића да испод цене купи Сава Центар. Такође, пошто је Апелациони суд одлучио да отвори расправу по жалби на првостепену пресуду којом је Мишковић осуђен, јасно је да ће пресуда пасти и да ће Мишковић бити ослобођен. Вучић је већ кренуо да у јавности припрема терен којим ће себе опрати од одговорности за неуспех у том поступку. Зато је Борис Малагурски на свом Фејсбук профилу објавио недавно делове материјала снимљених за Тежину ланаца 3, који нису уврштени у филм, и баш сада је објавио снимак Саше Радуловића, који говори да је он радио стручни део тужилаштву за оптужницу против Мишковића, и да Вучић нема ништа са тим, и да није ни знао за то. Када Мишковић буде ослобођен, режимски медији ће пренети ову изјаву.

Такође, ослобођени су окривљени у поступку приватизације Луке Београд, а Мишковићу и Беку је омогућено да задре власништво над 175 хектара најатрактивнијег грађевинског земљишта у граду. Подсећам јавност да је приватизација Луке Београд означена као једна од спорне 24 приватизације, за коју је Вучић формирао радну групу да се испита чим је дошао на власт. И наравно, од тога није било ништа. И на крају, после више од деценије мировања, поново се покреће питање Ада Хује.

Ту долазимо до Александра Јовичића, председника општине Палилула. Цео поступак за Ада Хују мирује од 2008. до прошле године, када га поново оживљава општина Палилула, чији је Јовичић председник, и гле чуда, Маја Левајац, начелница одељења за имовинско правне послове општине Палилула, иста жена која је донела 2007. незаконито решење којим је поклонила Ада Хују Луци Београд,  која само нерадом и криминалом тужилаштва одавно није ухапшена и процесуирана, сада поново отвора јавну расправу о Ада Хуји. С обзиром да је правноснажно, највиша судска инстанца у Србији, Врховни касациони суд, пресудио 2012. године око Ада Хује, нема потребе за јавном расправом, општина једино може да поступи по наводима из пресуде. Јасно је да се покушава понављање сценарија из 2007. године, и да се Ада Хуја опет незаконито поклони Луци Београд, и да такво решење, као 2007. године, поново треба да донесе Маја Левајац. Јасно је да Јовичић није сам могао да одлучи о покретању питања тако вредне имовине, и да је неко много моћнији морао да му да подстрек да крене у том правцу.

У овој години је три пута заказивана јавна расправа, и ниједном није одржана. Први пут у фебруару, други пут 25. маја, десетак дана пре хапшења Јовичића, и трећи пут 23. јуна, али је одложена за 14. јул због неблаговременог позивања заинтересованих учесника јавне расправе.

Поменути расплет догађаја супротан је интересу Мила Ђукановића и Цанета Суботића, и договору који су постигли 2007. са Николићем и Вучићем. Јовичић је ухапшен по налогу Вишег јавног тужилаштва у Београду, којим руководи Наташа Кривокапић, службеник Николе Петровића, а Никола је службеник Цанета Суботића. Не би ме изненадило да до одржавања јавне расправе о Ада Хуји 14. јула, буде ухапшена и Маја Левајац.

Занимљиво да је тужилац Наташа Кривокапић имала важну улогу и у упознавању јавности са убиством Цвијана. Јавност је за то сазнала захваљујући новинару Таблоида Предрагу Поповићу. Када је раније поменути Срђан Миливојевић гостујући у емисији на КТВ телевизији,  рекао да већ две године зна за смрт Владимира Цвијана, и позвао да новинари поставе питање Медицинском факултету да ли је Институт за судску медицину спровео Цвијанову обдукцију, Предраг Поповић се питањем обратио и Вишем јавном тужилаштву у Београду, правилно закључујући да ако се такав догађај десио, онда је обдукцију наложило поменуто тужилаштво. Нити је случајно сад Миливојевић, после више од две године ћутње, проговорио о Цвијановој смрти, нити је случајно све упутио да се обрате Медицинском факултету, јер они нису одговорили никоме на постављено питање. Али Предраг Поповић је покварио унапред припремљени план, и поставио питање на другој адреси. И оно што се десило био је шок. Добио је одговор да је Цвијан пронађен 5. јануара 2018. утопљен у Дунаву, и да је ВЈТ наложило обдукцију тела. Подједнаки шок изазвала је и чињеница да је Наташа Кривокапић дала одгворо Предрагу Поповићу. Као што сам навео, и што је позната чињеница, она је службеник Николе Петровића, а Никола Петровић се труди да уништи Таблоид, не презајући од злоупотреба државних институција и кршења закона. У хајци на Таблоид му је саучесник и Наташа Кривокапић. Иста та Наташа Кривокапић је противправно наложила моје стављање на мере слушања и праћења, моје незаконито хапшење, иако сам имао имунитет народног посланика, због пејнтбол пушке. Занимљиво да је један од руководилаца мог хапшења по налогу Наташе Кривокапић био начелник 4. одељења УКП градског СУП –а Слободан Миленковић, од медија нетачно промовисан као полицајац који је тобоже водио акцију хапшења у Јовањици, а у ствари су читаву акцију водили Американци, и реализована је 10 –ак дана после првог доласка Гренела у Србију. Одмах после те посете је потписан EUROJUST, и спроведено је хапшење за Јовањицу. Акција је припремљена раније, а поступак је покренула заменица Вишег јавног тужиоца у Сремској Митровици, а поменути Миленковић нема никакве заслуге, и да се Београд питао Колувија би узгајао још увек марихуану.

Да Наташа Кривокапић одговори Поповићу, и да такву информацију, то је последња ствар коју би неко могао да  замисли. Јасно је да је она то урадила по налогу, и да је процењено да је важнији интерес да се објави та информација, те су прешли преко сујете и чињенице да се ради о новинама које сматрају архинепријатељем. Предраг Поповић је изазвао шок својим твитом у коме је објавио одговор ВЈТ и доказ о Цвијановој насилној смрти, али подсетићу јавност на прву реакцију мејнстрим „опозиције“ (тачније речено све фракције покојне ДС) и њихових „утицајних твитераша“. Очигледно у шоку, не верујући да је изашла таква вест, прво што су урадили је напад на Предрага Поповића, и покушај његове дискредитације. У жељи да покрију и заштите Наташу Кривокапић, утицајни твитераши и перјанице мејнстрим „опозиције“ упињали су се у тврдњама да је документ тужилаштва фалсификат, а потом су оптуживали Предрага Поповића да је тобоже радио интервију са Цвијаном после његове смрти, иако је јасно да се ради о најгрубљим лажима које су писали без блама и срама, и то против човека захваљујући коме смо сазнали за Цвијанову смрт, и који је један од најбољих новинара у Србији, и један од ретких који савесно и одговорно обавља свој посао.

Још једна коцкица, која заокружује целу слагалицу у овом случају јесте веза између Владимира Цвијана и лица које је уложило жалбу на решење општине Палилула из 2007. којом је поништено поклањање Ада Хује Луци Београд. Они су се упознали 2012. године, када је Цвијан по налогу Вучића прикупљао информације из једног другог предмета. Иако је Цвијан имао инструкције да никако не седа са тим човеком, грешком организатора састанка дошло је до њиховог сусрета, што је јако наљутило Цвијана, али није имао куд и до састанка је дошло.

Иначе, врло важна подударност са проналаском тела Владимира Цвијана, 5. јануара 2018, и информације о његовој смрти 2021. године, тиче се Вељка Беливука, званог Веља Невоља. Цвијан је испливао када је Веља Невоља био у притвору, и почео му је процес, крајем децембра 2017. године, за убиство Властимира Милошевића. Да ли је речено да је и Цвијан завршио у киселини и ћевапима, а био дубоко замрзнут или држан жив негде, како год било, појављивање његовог тела је свакако било неочекивани шок, и изазвало је велики страх, што показује и омерта која прати тај случај. После тога, инкриминишући докази против Беливука, у виду ДНК материјала се компромитују услед лошег чувања, што је кривица градског СУП –а, и Беливук је правоснажно ослобођен, и маја 2018. излази из притвора. И ове године, после хапшења групе Вељка Беливука 2021. године јавност сазнаје да је Цвијан мртав од 2018. године. Случајне подударности не постоје.

Морам да истакнем да сам једини који је, супротно опшеприхваћеној медијској покривалици, од почетка тврдио да иза хапшења Беливука не стоји Вучић, већ Американци. Наша полиција може да хапси само обичне грађане због писања на друштвеним мрежама, а свим већим акцијама руководе Американци. Вучићу последњем треба Беливук у притвору, он је то покушао да избегне. Почетком године је из Србије наручен атентат на Беливука у Црној Гори, али је црногорска служба сачувала  Вељка Беливука и Марка Миљковића и ухапсила атентаторе. После тога није било избора, и Беливук је ухапшен, по захтеву Американаца. Потврда мојих речи, и доказ да сам једини у праву, стигла је најновијим акцијама ФБИ, када је, у операцији Тројански штит, ухапшен у Аустрији Дарко Ђорђевић звани Декстер, сарадник Вељка Беливука, а оперативци ФБИ дошли у Србију због нових хапшења. У акцији Тројански штит учествовало је 15 држава, али не и Србија. Ми смо Тројански коњ, а Тројански штит је направљен као заштита од Тројанског коња. Као и у случају Јовањица, када сам једини објаснио праву позадину, и ко је водио акцију, и много пута пре тога, и у овом случају се показало да су моје информације тачне и истините.

Када сам гостовао на Јутјуб каналу Славија инфо (18.06.2021.) у емисији под називом „Готово! Ного објавио прислушкиване разговоре“ (https://www.youtube.com/watch?v=yO4Lx3bqcCo), објаснио сам ову везу између хапшења председника општине Палилула и Цвијанове смрти. До те емисије ни самом Јовичићу није било јасно зашто је ухапшен. Медији су покушали да хапшење објасне традиционалним спиновима – да је Јовичић био човек Небојше Стефановића, што није тачно, јер је Јовичић кадар Алексе Јокића (о томе је магазин Таблоид писао 2013. у тексту новинара Милана Маленовића), а на Твитеру је то потврдио и Вилибалд Ерић, некадашњи сарадник Александра Вучића и један од оснивача СНС. Колико је Јовичић Стефанвићев говори и чињеница да је гласао за смену Небојше Стефановића пар дана пре хапшења. У својим спиновима медији су се се губили и објављивали контрадикторне вести, најпре да је Јовичић био близак Дијани Хркаловић са којом је 2012. био у вези, па схвативши да пишу глупости, јер би то значило да га је Дијана ставила на мере, мењају приучу да је она одлучила да му се свети јер је пар година раније наводно раскинуо са њом. Међутим, када сам ја објаснио истину, настао је проблем, јер је и самом Јовичићу постало јасно у каквој игри великих играча се уплео. Ради контроле штете, одмах после моје емисије, у предмет улази као адвокат Јовичића Владимир Ђукановић, иако Јовичић има браниоца. Ђукановић улази у предмет по налогу Вучића, да исконтролише шта ће Јовичић да прича о Ади Хуји. После моје друге емисије од 25.06. на јутјуб каналу Славија инфо, Јовичић пушта и писмо из притвора, у коме је кључна реченица његово признање да је био наиван – „Ситуација у којој се налазим добрим делом је плод моје лакомислености и веровања у одређене људе, који мени добро нису мислили.“ Док се држао криминала са инвеститорима и нелегалне градње, Јовичић није морао да брине, али наговорен од стране неког моћнијег уплео се у посао вредан милијарде, у коме су озбиљни интереси и крупни играчи, о чему није имао појма, и зато је пао. Док пишем овај текст (уторак 29.06,2021.) управо се дешава још једна необична ствар која говори о значају и тензији која влада у овом случају. Најпре су Нова С и Н1 објавили да је Јовичић пуштен из притвора, а онда се огласила његов адвокат Зора Добричанин демантујући ту вест преко режимских медија. Занимљиво је и писање Српског телеграфа о Јовичићу, који на насловној страни за 30.06.2021. најављује списак имена од којих је Јовичић узимао новац. Српски телеграф је покренут новцем Синише Малог, а управо је министар финансија лице које треба да одлучује по жалби на решење општине Палилула поводом Ада Хује.

Поменута емисија на Славија инфо, са све доказима које сам изнео, а поседујем целу документацију око Аде Хује, од 1974. године до данас, и учесник сам тог поступка, као и снимци прислушкиваних разговора нарко клана Дарка Шарића пуштани управо у тој емисији, пореметили су цео систем – и власт и опозицију. Истина не одговара ником. Показаћу сада како се систем труди да набаца што више „дрвећа“ како би заклонио „шуму“, односно да са исценираним догађајима људе скрене са суштинских тема. Када се снимао наставак на емисије о Ада Хуји и суђењу Шарићу, на истом каналу, 25. јуна, емисија под називом „Вучић се тресе! Испливали снимци врха картела! (https://www.youtube.com/watch?v=1FxmZS08n7g), направљена је диверзија како би јавност са друштвених мрежа што мање пажње обратила на причу о Ада Хуји. Исцениран је наводни „окршај“ у Председништву Србије између Вучића и делегације Народне странке, да би се јавност заокупила тим тривијалним догађајем, док послови вредни милијарде пролазе у тишини. Занимљиво да је делегација Народне странке повела само Дејана Златановића са Србин инфа, а не Нову С или Н1, што би било логично. Очито је циљ био да се тога дана алтернативни медији заокупе наметнутом темом. Потврда мојих тврдњи види се из чињенице да су Златановића оставили испред, нису га повели са собом (новинар Н1 или Нове С би ушао у Председништво), и да су снимак из Председништва начињен од стране припадника Народне странке дали Новој С, а не Златановићу кога су водили на тобожњу ексклузиву. Нова С пушта после пар дана снимак у трајању од 40 –ак секунди, уз напомену Јеремића да постоји дужи снимак, и сада јавност треба да се бави данима шта су они рекли један другом као да су петаци у основној школи, а тема није убиство Цвијана, отимање Ада Хује, Лука Београд, и милијарде профита.

Свако може ући у Председништво, и тај улаз је управо улаз за грађане који свакодневно предају разне представке на писарници. Оно што је чудно је да је Вучић дошао да се види са делегацијом Народне странке. Он никако није могао бити изненађен, јер је најмање 10-ак минута пре доласка делегације у Председништво кренуо снимак уживо на Србин инфу. Врата од поменутог улаза се никад не закључавају у радно време, и њихово закључавање би било кривично дело противправног лишења слободе странака које се налазе унутра, што би свакако морао да зна адвокат Владимир Гајић, који је био присутан на поменутом догађају. Снимак који је Народна странка објавила је кривично дело неовлашћеног снимања, али никаквог поступка нема. Иначе, Вучић у јавности напада полицију која га је законито снимала по налогу суда, али не реагује на оне који су га незаконито снимали. Ипак овај снимак је добра ствар, јер сада је направљен преседан који може да охрабри кумове и сараднике Александра Вучића да се у јавности појаве и други снимци Вучића које они поседују.

Због ограничености дужине овог текста, осврнућу се само на једну важну чињеницу. Није случајно адвокат Владимир Гајић, високи функсионер Народне странке био присутан тог дана у Председништву. Иначе Гајић се на снимку чује како више пута говори Вучићу „председниче, председниче“, обраћајући му се са необичним поштовањем имајући у виду природу догађаја – да је дошао на свађу и „тучу“. Сетимо се да је тај исти Гајић, познат по оштрим изјавама, својевремено, на пример, гурнуо Симу Спасића, али је сада био пун уважавања према Вучићу уживо. Поменути Гајић је био адвокат, заједно са Сеадом Спаховићем, бившем министру Предрагу Бубалу коме се судило управо због приватизације Луке Београд. Бубало је ослобођен, нико није одговарао за пљачкашку приватизацију Луке. Држава Србија, и сви ми као њени власници смо оштећени, а сви ћуте. Ћути ЕУ иако је прогласила Луку једном од 24 спорне приватизације, ћути власт која је тобож за европске вредности, иако је Вучић формирао радну групу која је требала да истражи и процесуира Луку, ћути и опозиција. Опозициона Народна странка је тобож за европске вредности и борбу против криминала, а њен високи функционер је бранио бившег министра Бубала. Ни они не помињу Луку Београд, очито са разлогом. Име Владимира Гајића још ће се појављивати током овог текста, а овом приликом бих подсетио јавност на нешто што сам више пута износио. Наиме, Сеад Спаховић је био у канцеларији код Зденка Томановића, заједно са Весном Лончар, супругом министра Златибора Лончара, и Лидијом Марковић, бившим судијом. Управо, они су завршили, преко бивше колегинице Лидије Марковић, судије Марине Томић, да пресуди тако да СРС изгуби спор за кредит у износу  од 600 000 евра који је узео Томислав Николић, а радикали су били јемац, те су радикали враћали тај кредит. То је везано за новац који су Мики Ракић и Ненад Ковач дали Александру Вучићу, и видео снимке из винског подрума из Јајинаца. Оно што ће читаоци текста приметити је да се у свим поменутим аферама и криминалним активностима налази иста екипа судија и адвоката.

Једна од заинтересованих страна која учествује у поступку јавне расправе за Ада Хују је фирма „Бриф ТЦ“ ДОО из Београда, повезана са бизнисменом Драганом Копчалићем, некадашњим председником београдског одбора Демократске странке, и кумом Драгана Ђиласа. Копчалићева фирма Монтера је у време власти ДС била једна од главних фирми за градњу, а позната је и по спорним приватизацијама, попут куповине Трудбеника. Извештај о приватизацији Трудбеник градње Савет за борбу против корупције је доставио Влади 20.10.2009. године, а допуну извештаја 20.01.2010. године. Извештај указује на озбиљне пропусте који су направили Агенција за приватизацију и Министарство економије у контроли извршења уговора о продаји једне од највећих грађевинских фирми у бившој Југославији предузећу Монтера. Након достављана извештаја, Агенција за приватизацију је спровела контролу извршења уговора о продаји Трудбеника. Извештај агенције од 26. новембра 2009. је потврдио наводе Савета за борбу против корупције, међутим упркос налазима о драстичном кршењу уговора од стране Монтере, Агенција је одбила да раскине уговор, а Влада је 8. јула 2010. године донела Програм мера за решавање статуса бивших и садашњих запослених у Трудбенику. Иако је Трудбеник 100% приватно предузеће, Влада је отпуштеним радницима на име социјалног програма из јавних фондова исплатила више од 1,2 милиона евра, како би зауставила њихове протесте и заташкала кршење закона у приватизацији предузећа.

Над фирмом „Бриф ТЦ“ ДОО је отворен стечај, по предлогу града Београда. И град Београд, преко градског правобранилаштва и Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града учествује у поступку око Ада Хује. У поступку стечаја исти власник ће преузети фирму, само сада ослобођену дугова (на штету града Београда), а остаће потраживања која Бриф има према Луци Београд. То је једна од стандардних шема превара са стечајевима у Србији, који су озбиљан криминал. Инвестициони фонд БРИФ ТЦ, из Луксембурга, у чијем је власништву БРИФ ТЦ ДОО, је имао намеру да гради тржни центар на Ада Хуји, и закупио је 15 хектара 2004. године. БРИФ ТЦ је 18. децембра 2009. године поднео Окружном јавном тужилаштву кривичну пријаву против градоначелника Београда Драгана Ђиласа, пет високих функционера града Београда и Милана Бека за злоупотребу службеног положаја и трговину утицајем, зато што су у сукобу са Луком Београд око земљишта на Ада Хуји. Међутим, БРИФ ТЦ ДОО није изјавио жалбу на решење општине Палилула из 2007. године када је Ада Хуја незаконито поклоњена Луци Београд, иако би требало да су оштећени поменутим решењем, и тек по укидању тог решења од стране министарства финанција и пресуде Управног суда, они се присећају да имају уговор о закупу и подносе кривичну пријаву.

Судија која је председавала апелационим већем које је одлучивало о стечају БРИФ -а, је судија Биљана Суботић, рођена сестра адвоката Радета Терзића, некадашњег окружног тужиоца. Адвокат Брифа је Ненад Станковић, који је и адвокат Саве Терзића. Поменути Станковић је фалсификовао пуномоћја у поступку отимања фирме Цертус од њеног власника. Цертус су отели Сава Терзић и Ненад Ковач, звани Неша Роминг. Они су прво купили фирму ПХТ Интернационал, од Тахира Хасановића и Радета Терзића, иначе рођака Саве Терзића, и од ње направили Ланус, а затим су отели патент и фирму Цертус.

Цертус се бавио процесингом и допунама мобилних телефона, а послове и имовину са Цертуса Ненад Ковач и Сава Терзић пребацили су на Ланус, да би Ланус био једина фирма која испуњава услове за добијање тендера за Бус плус. Законитом власнику Цертуса монтиран је кривични поступак, у коме је Сава Терзић платио 610 000 швајцарских франака тада поступајућем јавном тужиоцу Трећег општинског тужилаштва Гордани Чолић. Ту исплату је обавио Неша Роминг преко Драгана Копчалића, који је ожењен сестром Гоце Чолић, и коме је у кафићу Мода предао поменути износ, о чему постоје фотографије. Све то је јавно речено у судском поступку и унето у записник, на главном претресу 06.02.2015. године, на коме сам лично присуствовао. Новинар Предраг Поповић је написао одличан текст о криминалном тужиоцу Гордани Чолић и њеним неделима (https://predragpopovic.wordpress.com/2015/11/25/gordana-colic-simbol-propasti-pravosuda/).

Јединствен случај у свету је да се власнику Цертуса забрани да предузима радње у фирми у којој је власник, и да се одреди принудни управник који је истовремено запослен у Ланусу. Такву одлуку је донела судија Јадранка Добријевић.

Монтирани поступак против законитог власника Цертуса се и даље води, од стране Првог јавног тужилаштва, на чијем је челу тужилац Љубивоје Ђорђевић, иначе лице које је тужилац са фалсификованом дипломом Правног факултета, и кум Ненада Ковача, који има директни интерес у том постпку. Сам Ненад Ковач је признао поменуто кумство у парничном поступку пред Првим основним судом, који је водио против мене и изгубио. Законитом власнику Цертуса је у том поступку одређен притвор, за кривично дело које не постоји, јер је избрисано из Кривичног закона као дело. Поступајући тужилац у том предмету, Софија Радак, је разрешена, јер је против ње вођен дисциплински поступак зато што је предмете носила кући, и велики број тих предмета је застарио. Ја сам о томе више пута говорио на седницама Народне скупштине, још пре покретања дисциплинског поступка.

Иначе, по сопственом признању, Софија Радак је намештала доказе, узимала доказе из списа тог предмета, носила кући, и касније враћала у предмет. До данас бивши тужилац Радак није кривично одговарала за учињена кривична дела. Судија који суди у том предмету, Марија Јанковић Дебељак, је у родбинској вези са женом Саве Терзића, и са законитим власником Цертуса има парницу пред Првим основним судом у коме је тужена, а против њега је судија Јанковић Дебељак поднела кривичну пријаву. Да је све могуће у српском правосуђу, показује овај случај, јер напред наведено по оцени суда није разлог за исзузеће поступајућег судије, што је пример бешчашћа и криминала који ће будуће генерације стуената права морати да изучавају у својим уџбеницима. Адвокати Саве Терзића у поменутом поступку били су и Сеад Спаховић, Владимир Гајић, Горан Пејић. Сеад Спаховић је и адвокат Дијане Хркаловић. Гајић и Пејић су 2019. бранили демонстранте хапшене на протестима, а истовремено заступају лица која су од стране америчких конгресмена означени као сам врх власти и криминала у Србији. Невероватно је да се напредњаци свете људима због учешћа на протестима, због објава на друштвеним мрежама, да људи добијају отказе и имају проблеме, а адвокати који су „љута опозиција“ без проблема заступају послове са државом – попут Саве Терзића који управља Бус плусом, или заједно са Жељком Митровићем је сувласник Глобатела, мобилног оператера и шпијунске апликације.

У преко 10 поступака, што кривичних што парница, што пред Трговинским судом, Сава Терзић је лажно сведочио да нема никакве везе са Ланусом. Међутим, у поменутом поступку у коме сам добио Ненада Ковача, сам Ковач је признао да је Сава Терзић био фактички сувласник Лануса са њим, а то се види и из прислушкиваних разговора Саве Терзића, Ненада Ковача и Зорана Ћопића, такође извођеним у том поступку. Због тога сам против Саве Терзића сам поднео кривичну пријаву за давање лажног исказа, која већ 2 године стоји код тужиоца Пантелића у Трећем основном тужилаштву у Београду.

Преко посла са допунама мобилних телефона Сава Терзић и Ненад Ковач, звани Неша Роминг, учествовали су у прању пара за групу Дарка Шарића. Шарић је навучен да уђе у посао са допунама и после је пао. Цео поступак против Дарка Шарића је постављен тако да се велики број лица умешаних у прање новца извуче кривичне одговорности. Из доказа које објављујем већ 5 година, аудио снимака прислушкиваних разговора и транскрипата које носе ознаку државна тајна, јасно је да је цео поступак против Шарића монтирала тадашња власт, пре свих Борис Тадић, Мики Ракић, Саша Вукадиновић, тадашњи шеф БИА, тадашњи врх МУП –а, тужиоци Загорка Доловац и Миљко Радисављевић, да би сакрили своје људе, и оне који плате. Из доказа које поседујем преко 700 озбиљних тајкуна, банкара, криминалаца и политичара би морало да буде на оптужници, а да сам ја тужилац, Дарко Шарић не би био међу првих 50 окривљених. Да сам адвокат Дарку Шарићу ослободио бих га за 15 минута, јер је стање са јединим доказима – аудио разговорима и транскиптима криминално. Када би се указало на намештања моментално би сви разговори и транскрипти морали бити изузети из списа, Шарић пуштен на слободу јер других доказа нема, а лица из БИА која су их радила ухапшена. Просто је невероватно да медији, и тзв. истраживачки новинари, попут КРИК –а, БИРН –а, ЦИНС –а, и слично, ни слова нису написали о доказима које сам изнео, о стотинама разговора и транскрипата које сам објавио, а у којима су бројни банкари, тајкуни, криминалци и политичари, иако су се доста бавили случајем Шарић. Јасно је да истина свима смета, и да у Србији нема медија и новинара, част изузецима. Мене никад нису позвали на неку телевизију да ме питају имам ли доказе, јер знају да имам доказе за све своје тврдње и да бих одмах извадио УСБ флеш и питао шта хоће да пусте – видео, аудио или писане документе.

На примеру само из разговора поменутих Саве Терзића и Ненада Ковача са Зораном Ћопићом, правоснажно осуђеним за прање пара и у Србији и у Босни и Херцеговини, види се намера државе да их сачува, јер њихвих разговора нема у предмету и они никад нису саслушавани, чак ни као сведоци. У поменутом парничном поступку пред Првим основним судом, у коме ме је тужио Ненад Ковач, и изгубио, извођен је доказ слушања поменутих разговора, и суд је утврдио аутентичност снимака и транскрипата.

Иако је Шарић договорио излазак (осуда за утају пореза, која је застарела), он је и даље у привору и ствари не иду према плану јер су се у цео случај умешали Американци, и то је још један велики проблем за Вучића. Важно је помеути да су адвокати одбране у поступку против Дарка Шарића били, гле чуда, Сеад Спаховић и Раде Терзић, који су саветовали своје клијенте да закључе споразум о признању кривице.

Ту се поново враћамо на најновија хапшења наших криминалаца од стране ФБИ. Као што сам рекао, апликација Скај коју су користили криминалци за шифровану комуникацију је била под контролом ДЕА. Како америчке агенције имају унутрашњи ривалитет и сукобе и не деле баш све информације, ФБИ је упао у фирму која држи Скај и одузео сервере. Криминалци су били принуђени да промене апликацију, и прелазе на апликацију Аном, коју су направили наши софтвераши, и за коју су кључеве дали ФБИ. Све софтверашке послове у Србији контролише 5 фирми – Славиша Кокеза, Бојан Кисић, Игор Брнабић, Веселин Јевросимовић,  Ненад Ковач и Сава Терзић. Да би криминалци користили апликацију, потребна им је гаранција неког позуданог, ко је и сам у криминалу и са којим одавно сарађују. Ко је бољи да препоручи апликацију од неког ко је одавно прао новац од дроге, још од Шарићевог времена. А то су управо Терзић и Ковач.

Одакле Неша Роминг у рукама ФБИ? Па да се присетимо мог интервјуа, опет на Славија инфо, датог првог дана ванредног стања 16.03.2020. године. Тада сам рекао да су стигле оптужнице, али да због ванредног стања не могу да говорим о томе, имајући у виду да сам обелоданио да постоји списак лица за ликвидацију током ванредног стања. Када су прошлог лета, 24. јула, ухапшени софтвераши из Ниша, једини сам рекао да је у питању биткоин превара, којом су оштетили грађане Тексаса за 70 милиона долара, а да је укупан обим преваре те групе на светском нивоу 500 милиона долара. Рекао сам да су ухапшени само војници већих играча, и да се на врху налазе велики играчи попут Ненада Ковача, Звонка Веселиновића, Николе Петровића, Андреја Вучића.

Иако сви медији и политичари игноришу упорно чињенице које износим, време потврђује тачност мојих навода. Објавио сам, први у свету споразум о признању кривице који је закључио Стивен Сигал. Сигал је америчком тужилаштву испричао све и предао доказе и фотографије које поседује. Наиме, приликом посете Србији, Сигал је од Вучића добио пасош и држављанство Србије. Вучић га је упознао са Веселином Милићем и Звонком Веселиновићем, и преко њих је Сигал прихватио да рекламира биткоин друге генерације поменутих Нишлија у САД. Сигал је посетио и просторије Спортског друштва Партизан на Стадиону у Хумској улици. Члан Управног одбора КК Партизан је Ненад Ковач, кога је довео Остоја Мијаиловић, председник КК Партизан. Јавност је имала прилике да слуша телефонски разговор Веље Невоље, у коме се види да је Веља љут на Остоју и прети да ће отићи до салона његове фирме и узети 20 аутомобила.

Уместо биткоина, амерички држављани су били жртве класичне преваре. Наравно да је уследила реакција из Америке, и 11 Нишлија је ухапшено по налогу ФБИ. У току је поступак њиховог изручења Америци. Један од ухапшених је већ испоручен по сопственом захтеву, и он је потписао споразум и нагодбу са америчким тужилаштвом. Амерички органи имају све потребне доказе, и судија Џејн Бојл која у Даласу води поступак неће имати тежак задатак. Води се велика борба да се преостали оптужени не изруче, јер после њих иду шефови. Најгласнији у противљењу изручењу у медијима био је, гле чуда, адвокат Владимир Гајић, који је ишао толико далеко да се изручење услови захтевом да нама Американци испоруче Сашу Вујисића, подофицира ВОА, који је добио азил у САД, и који је испричао све о плантажи марихуане у Јовањици, чији је део био. У покушају државе да сачува поменута лица од изручења ишло се дотле да је у Народној скупштини усвојен закон, на предлог Синише Малог, о трговини криптовалутама, али превара је превара, и нема шансе да врх картела сачува своје људе, а самим тим и себе.

Почетком године, притиснут кривичним гоњењем, Ненад Ковач, звани Неша Роминг одлази у САД, где је безуспешно покушао да се опере од криминала. Тед Круз, сенатор из Тексаса, са којим се Вучић прошле године срео на АИПАЦ форуму, одбио је да се сретне са Ковачем. Уместо Круза, Ковач је имао озбиљан састанак са америчким службама и истражним органима, где је направио договор, којим покушава да сачува себе а намести остале.

Док се чека одлука Апелационог суда о захтеву САД за изручење, већ је кренуо да се припрема терен за догађаје после те одлуке. У Блицу и Информеру изашао је 26.06.2021. интервју Ненада Младеновић, власника ИТ фирме и једног од лица чије се изручење тражи. Он се у тексту невешто бранио да нема ништа са преваром, и да га је 2015. године унајмио извесни Мирослав Ц. из Ниша да му региструје више домена, а да би га исто лице 2018. године послало у Кину да тамо, за једну компанију у власништву Енглеза и Кинескиње, направи хардвере и стави у погон одређени број рачунара за рударење криптовалути. Како прича сам Младеновић, није ништа посумњао, док пред крај посла није чуо извесног Звонка како каже том Енглезу у разговору „Када заврши са компјутерима, уклони га“. Уплашен, одлучује да се обрати нашој амбасади у Кини, и преко русије побегне кући. Када се вратио у Ниш, по сопственом признању, више агенција га је контактирало током 2018. и 2019. године, укључујући и ФБИ. Поменути Мирослав Ц. који га је ангажовао, и који је шеф ухапшенима, али њега нико за сада не терети, и који како Младеновић каже има хиљаде квадрата у Београду и велики новац, му је претио и слао криминалце. Због свега је, како каже пао у депресију, покушао да се убије и био у болници. Из страха, ступа у контакт са двојицом агеата БИА јануара 2020. године преко пријатеља и плаћа им 20.000 евра да га заштите. Из страха он у поменутом интервјуу наводи да се ради о лажним припадницима БИА, иако је јасно да су у питању прави службеници. Они му потом траже још 50.000 евра, и када он нема да им да никад их није видео. Ухапшен је 24. јула, и плаши се изручења у САД јер му прети вишедеценијска робија.

Само из овога текста јасно је да је у питању била превара огромних размера. Јасно је да су за сада ухапшени нижи нивои ове криминалне групе. Али хтео бих да укажем на кључне ствари овог текста које ће се десити у наредном периоду. Најпре, Ненад Младеновић признаје основе онога што је суштина преваре – рударење биткоина који никад нису испоручени. Затим је интересантно помињање лица са именом Звонко, на једном месту у тексту, није нимало случајно. То је изнуда од Звонка Веселиновића, али и отклон од њега. Друга је припрема ликвидације лица које је дало интервју. Очигледно је Ненад Младеновић процењен као незгодан сведок, зато су га навукли да неопрезно каже да је био у депресији и да је покушао самоубиство. Ако не буду могли да избегну изручење у САД, Ненад Младеновић сигурно неће бити изручен, већ ће „извршити самоубиство“ попут свог имењака, докора Ненада Боројевића, одосно наћи ћемо га негде обешеног. И Ненад Боројевић је био на наногици, баш као Ненад Младеновић. И Боројевић је дао један интервју, и заказао други, на који није стигао, јер су га убили и окачили у Кошутњаку. И Ненад Младеновић је дао један интервију. Иако мисле да се решавају незгодног сведока, Американцима уопште не треба Младеновић ни било ко други, они већ све знају и имају све доказе, само ће још додати и кривично дело убиства на списак оптужнице и притисака. Иначе овај случај је јако важан и актуелан, и заслужује да се посебно појасни јавности у засебном тексту.

Овај обиман текст, заснован на обиљу материјалних доказа које поседујем, је само основна скица криминалне хоботнице која дави Србију, и најава скорих будућих догађаја, које сам наговестио и који ће само потврдити чињенице из мојих интервјуа и наводе из овог текста. Криминални Вучићев картел је на крају, он је продао своје сарднике, и сада они продају њега. Американци ће га уценити да од њега извуку све што могу. Вучић би наравно продао свакога зарад своје главе. Чим одбије да им испуни неки налог, или ако им испуни све што треба и тиме изгуби даљу употребну вредност, Вучић је готов. Али његов крај неће значити крај наших проблема нити крај криминалног система успостављеног у Србији, ако нам други буду решавали проблем. Уместо Вучића сешће неко под контролом из пожељне и пројектоване опозиције, преузеће постојеће кадрове из система и наставити даље. Ако се сада не тргнемо и не изборимо за слободу, нестаћемо. Мора се извршити комплетна замена целог система, свих оних који су претходних година и деценија плачкали, издавали и уништавали нашу државу и животе, или су својим нечињењем били саучесници. А карта која руши цео систем је правосуђе. Зато се морају заменити сви тужиоци и све судије, значи комплет сви до једног, нико да не остане, и процесуирати. И правосуђе је могуће очистити за годину дана. Показао сам модел кроз пресуду Народног суда правде.

Народ са правом не верује никоме на политичкој сцени. Једини начин да променимо систем јесте да уведемо обавезну изјаву за све политичаре, јавне функционере и државне службенике. Изјавом би политичари гарантовали обећани програм у датим роковима, под пуном кривичном и материјалном одговорношћу. Природно и номално је да људи стоје иза својих речи, али код нас није тако, зато ниједан не сме да потпише  гарантује оно што говори. Само лажов, лопов и преварант, сарадник служби, тајних центара моћи, и уцењен човек неће потписати Изјаву. Такве изјаве политичари већ потписују, али тајно, светским моћницима, мултинационалним компанијама, домаћим и страним службама, тајним друштвима, криминалцима и тајкунима. Понекад су те изјаве јавне, као Вучићева изјава Трампу потписана у Белој кући септембра 2020. Једино неће народу да потпишу. Народу треба гаранција и институт који му даје моћ да управља својим гласом, и да он оде баш на политику за коју је гласао. Изјава је једини начин да се ослободимо Вучићевог режима, целокупног криминалног система и стране окупације, и то без капи крви. Сви на политичкој сцени знају да је то добитна идеја, коју народ жели, зато је се и толико плаше. Ја сам потписао и гарантовао, и као што сам стално истицао, или ћу средити правосуђе или ћу висити за пример. Време је да се обрачунамо са злотворима, и да узмемо наше животе и нашу кућу у своје руке. До победе!!!

 

Share on facebook
подели
Share on twitter
твитуј
Share on email
копирај

ОСТАЛЕ ВЕСТИ

ПРСТИ ХУЉЕ ОКО АДА ХУЈЕ

Хапшење Јовичића директно је повезано са једним догађајем који је обележио претходних пар месеци – са убиством Владимира Цвијана, конкретно са лoкацијом на којој је пронађено његово тело. Једини сам у Србији тачно објаснио разлоге хапшења Јовичића и везу са убиством Цвијана.

ДЕТАЉНИЈЕ »

Мирјана Лабовић – вештак за сваку власт

Мирјана Лабовић вештачи 30 година, са фалсификованом факултетском дипломом. Чак је и министарство просвете, штитећи њу и јавног тужиоца Првог ОЈТ Љубивоја Ђорђевића, који такође има фалсификовану диплому, покушало да слаже Народну скупштину.

ДЕТАЉНИЈЕ »

Срећан рођендан Генерале!

Захваљујући његовој храбрости и умећу, војска Републике Српске, којом је генерал Младић командовао, спречила је нови геноцид над српским народом у Босни и Херцеговини.

ДЕТАЉНИЈЕ »