Срђан Ного

Суд потврдио да је Срђан Ного у праву

Одлука Апелационог суда у Београду потврђује оно што причам већ 8 година. Кредит исплаћен у динарима враћа се у динарима, банка има право на главницу и камату, и то је све.
Share on facebook
подели
Share on twitter
твитуј
Share on email
пошаљи

Одлука Апелационог суда у Београду потврђује оно што причам већ 8 година.
Кредит исплаћен у динарима враћа се у динарима, банка има право на главницу и камату, и то је све.

Валутна клаузула је ништава, и ја о томе причам већ 8 година.

Решење Апелационог суда у Београду (Gž. 6015/2019 од 02.12.2020. године) је потврда исправности мојих навода. Још 2016. године предао сам (https://srbin.info/ekonomija/vucic-je-bio-upoznat-predlog-mera-u-vezi-sa-poslovanjem-banaka-u-srbiji-dokazi/) Александру Вучићу, тада председнику владе овај материјал.


Пљачка и агонија људи са кредитима индексираним у страној валути мора да се оконча, и они се морају обештети.

Задужени у швајцарским францима су вишеструко преплатили своје дугове, а опљачкани су и људи задужени са евро клаузулом.

Систем је омогућио банкама да опљачкају грађане Србије, и за то морају одговорни да буду санкционисани, а људи обештећени.

ПРЕДЛОГ МЕРА У ВЕЗИ СА ПОСЛОВАЊЕМ БАНАКА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Европска Комисија је 4. децембра 2013. године објавила да је казнила 8 међународних финансијских институција казном од укупно нешто мање од 1,5 милијарде евра због формирања и учешћа у картелима на тржишту финансијских деривата у Европском економском простору (ЕЕА). Четири кажњене институције учествовале су у картелу који се односио на деривате каматних стопа изражене у еврима, а шест институција је учествовало у једном или више картела који су се односили на деривате каматних стопа изражене у јапанским јенима. Одлуке о кажњавању донете су по процедури за нагодбу, док је поступак настављен против још четири финансијске институције које нису прихватиле нагодбе.

Картел за деривате каматних стопа у еврима деловао је од септембра 2005. до маја 2008. године и имао је за циљ извртање редовног тока компоненти за одређивање цена деривата – берзански трговци из различитих банака су се договарали о извештајима својих банака за израчунавање ЕУРИБОР-а и о својим стратегијама трговине и формирања цена. Због учешћа у овом картелу, кажњене су банке „Barclays“, „Deutsche Bank“, „Societe Generale“ и „RBS“, док је поступак настављен по редовној процедури против „Credit Agricole“, „HSBC“ и „JPMorgan“, које су одбиле нагодбу.

Тадашњи потпредседник Европске Комисије задужен за политику заштите конкуренције, Хоакин Алмунија, изјавио је између осталог: „Оно што је шокантно код ЛИБОР и ЕУРИБОР афера није само манипулација референтним вредностима, са чиме се финансијски контролни органи широм света боре, већ и тајна сарадња између банака које би требало да једна другој буду конкуренти.“

ЕУРИБОР је референтна каматна стопа која има за циљ да одражава трошкове међубанкарског финансирања у еврима и дефинише се као индекс стопе по којој једна првокласна банка нуди међубанкарске орочене депозите у еврима некој другој првокласној банци у оквиру еврозоне и заснива се на индивидуалним проценама стопа панела банака. ЕУРИБОР се обрачунава на основу извештаја банака које чине панел који се сваког дана између 10,45 и 11,00 часова достављају Thomson Reutersu, који служи као обрачунски агент. Постоји 15 ЕУРИБОР каматних стопа у зависности од рока доспећа, од једне седмице до 12 месеци.

Нека од ЕУРИБОР каматних стопа веома често је коришћена од стране банака у Републици Србији при закључењу уговора о кредитима са клијентима, на тај начин што је каматна стопа за кредит уговарана у одређеној фиксној стопи плус, примера ради, шестомесечни ЕУРИБОР као променљиви део каматне стопе. Са тиме се углавном престало код кредита који су уговарани након 2008. године (када је, у време наступања светске финансијске кризе, шестомесечни ЕУРИБОР пао са око 5,5% у октобру 2008. на испод 0,5% у јулу 2009. године), а посебно од када је, током 2014. године, стопа шестомесечног ЕУРИБОР-а пала испод нуле. Данас се стопа шестомесечног ЕУРИБОР-а креће између -0,3% и -0,4%. Индекс ЛИБОР је коришћен код уговарања кредита код којих је обавеза корисника везивана за швајцарски франак.

Међутим, иако су догађаји у вези са поступањем Европске Комисије и наведеним финансијским скандалима итекако битни и са становишта великог броја грађана Републике Србије који су задужени код домаћих банака и отплаћују кредите, чија рата зависи између осталог и од кретања стопе ЕУРИБОР-а, не само да о томе практично није било ни помена у домаћим медијима, већ ни државни органи, укључујући оне којима је у надлежности надзор над финансијским системом и банкарским пословањем, нису предузели ништа. Ово упркос веома израженој и исказаној привржености како садашње, тако и претходних српских Влада, приступању Европској Унији, које би стога требало да подразумева и уважавање поступања органа ЕУ, међу којима оперативно најистакнутију позицију има Европска Комисија.

Дакле, истрага Европске Комисије је утврдила да су најмање четири, а потенцијално и више, банака које су чланице ЕУРИБОР панела, својим недопуштеним радњама манипулисале овом стопом, која је затим утицала на висину кредитних обавеза више хиљада грађана и привредних субјеката у Републици Србији. При томе, неке од банака чија је кривица на овај начин утврђена послују у Србији преко својих ћерки – банака које су у њиховом власништву. На тај начин, наведене банке су на најдиректнији начин учествовале у обмањивању својих клијената, јер су вршиле једностран утицај на измене каматних стопа по закљученим уговорима, које зависе од наводно објективне вредности индекса ЕУРИБОР, дакле вршиле су утицај на уговорну обавезу друге, и то слабије уговорне стране, што је противно законима Републике Србије и општим начелима уговорног права.
И док је Европска Комисија изрекла банкама чија кривица је утврђена значајне новчане казне у износима од по неколико стотина милиона евра и то јавно објавила, а пред судом у Великој Британији је у јануару 2016. године започет и кривични поступак против 11 службеника наведених банака који су означени непосредно одговорним, Србија се у овом погледу уопште не руководи примерима и обрасцима понашања које пружа Европска Унија. Ако се узме у обзир целокупно поступање органа ЕУ и САД у вези ЛИБОР и ЕУРИБОР скандала, финансијске институције су кажњене укупним новчаним казнама од преко 9 милијарди долара, од тога само „Deutsche Bank“ износом од 3,5 милијарде долара до априла 2015. године.

У Србији грађанима нису пружене ни адекватне информације у вези са финансијским услугама које користе, нити се о њиховим интересима државни органи на адекватан начин старају и брину. Напротив, у Србији се доносе закони који штите интересе финансијског, спекулативног капитала и омогућавају да се неправилности у поступању банака, чак и оне у вези са којима поступају државни органи, крију од очију јавности. Наиме, изменама Закона о банкама из 2015. године у закон су унете одредбе о томе да запослени у Народној банци Србије и лица којима је НБС поверила обављање одређених функција не могу одговарати за штету која настане у вези са њиховим радом, изузев ако се докаже да нису поступали у доброј вери (што је реално веома тешко замисливо). НБС сноси трошкове правног заступања ових лица у било ком поступку који буде покренут у вези са обављањем њихових дужности. Даље, законом је одређено да су тајни подаци који се односе на контролу бонитета и законитости пословања банке и на реструктурирање банке, као и документи који садрже такве податке. Истим чланом (9б) Закона о банкама, предвиђен је изузетак од општег режима приступа информацијама од јавног значаја, који се односи само на Народну банку Србије и који овлашћује НБС да утврђује да је потреба заштите интереса Републике Србије претежнија од интереса за слободан приступ информацијама од јавног значаја и пребацује терет доказивања супротног на тражиоце информација. Поступајући на основу ове законске одредбе, НБС, примера ради, одбија захтеве за приступ информацијама од јавног значаја који се односе на питање да ли су у односу на одређену банку у поступцима контроле примењиване корективне мере или новчане казне.

Наравно, о евентуалном регулисању уговарања каматних стопа везаних за ЕУРИБОР, ЛИБОР и друге индексе који су подложни спекулацији и махинацијама, у Србији нема ни говора. При томе, можда највећи апсурд представља чињеница да се кредити код којих се на овакав начин уговарају каматне стопе исплаћују готово искључиво у динарима, само уз номинално везивање обавезе враћања кредита за вредност страних валута и каматних индекса, који се односе искључиво на задуживање у страним валутама.

Без обзира да ли се неко политички залаже за приближавање Европској Унији или не, свако коме је стало до интереса своје државе и свог народа ће настојати да се и у Србији прихвате позитивне тековине Европске Уније и поступање у областима у којима су развијене европске земље испред Србије. Са друге стране, онај ко се декларативно, на речима, безрезервно залаже за Европску Унију и европске интеграције, нема никакво оправдање што као власт грађанима своје државе не пружа заштиту и третман какав својим грађанима пружају органи Европске Уније, односно прихвата тековине ЕУ селективно, по томе колико му тренутно и непосредно одговарају.

Дакле, потребно је грађанима и јавности у Србији на реалан начин омогућити увид и информације о пословању банака (без угрожавања пословних интереса појединачних банака, али и без угрожавања права грађана на слободно информисање), санкционисати спекулативне појаве и несавесно пословање банака (кроз везивање каматних стопа за спекулативне индексе попут ЕУРИБОР-а, кроз везивање обавеза грађана и привреде код кредита датих у динарима за стране валуте итд.), те истражити пословање банака у светлу бројних оптужби стручњака за нелегално изношење новца из Србије, прање новца, финансирање сумњивих послова, пореске утаје итд., што би резултирало и кривичним гоњењем банака као правних лица, те уверило грађане Србије и домаће привреднике да се неко стара и о њиховим интересима и опстанку, а не само о интересима страних инвеститора, пословних банака и осталих крупних играча на тржишту које не пружа фер услове. Конкретније, потребно је усмерити регулаторну и надзорну делатност НБС и других државних органа тако да се омогући да се обавезе по основу камате на кредите које су везане за индексе попут ЕУРИБОР-а и ЛИБОР-а прогласе ништавим, те да се корисници кредита обештете за износе дате по том основу, као и да се размотре конкретни случајеви поступања банака у вези са уговарањем таквих услова и евентуално изрекну казнене и корективне мере према појединим банкама, које ће, након одговарајућих законских измена, бити могуће саопштавати и јавности.

Осим наведеног везано за индексе попут ЕУРИБОР-а, још један вид поступања пословних банака у Србији у односима са домаћим грађанима и привредним субјектима који представља извор неоснованог и спекулативног богаћења банака јесте уговарање тзв. валутне клаузуле, односно везивање износа обавеза корисника кредита приликом њиховог враћања за стране валуте, претежно евро или, до пре неколико година, швајцарски франак. Обавезе корисника банкарских кредита уговарају се на овај начин иако банке приликом давања кредита исплаћују исти у динарима. На овај начин се поступа и приликом уговарања стамбених кредита, односно кредитаза куповину непокретности, код којих је по закону могуће вршити и плаћање у страној валути, што значи да би банке могле да дају кредите директно у страној валути, у ком случају би једино и било оправдано уговорити обавезу враћања кредита у страној валути, односно везано за вредност стране валуте. Дакле, иако се уговорна обавеза банке (исплата износа кредита) не извршава у страној валути, већ у динарима, износ који се банци на име кредита од стране корисника враћа на овај начин се везује за промене вредности страних валута, које су у доброј мери спекулативне природе, не мање од промена индекса попут ЕУРИБОР-а.

Упркос томе што се већ годинама јавно често говори о потреби „динаризације“ у Србији, на описани начин омогућава се управо супротно, наиме увођење страних валута (претежно евра) као наводно реалног мерила вредности, односно оправдава се наводном потребом за „очувањем“ вредности обавезе корисника кредита у односу на пословне банке, иако се кредити исплаћују у динарима, а банке послују у Србији, где се све обавезе извршавају у домаћој валути, зараде исплаћују у домаћој валути, итд., а и време хиперинфлације је давно иза нас. На тај начин, грађани и привреда, који претежно зарађују и послују у динарима, излажу се ризицима промена односа вредности валута, које су подложне претежно спекулативним утицајима крупних финансијских институција, потезима страних банака и централних банака и др., а све ради заштите интереса пословних банака, које су неспорно економски јача уговорна страна, док се државни органи у Србији труде да им се омогући да и правно буду заштићене као јача уговорна страна, све на штету грађана и привреде. Такође, омогућавањем везивања износа обавеза кредита које исплаћују грађани и привреда за страну валуту, Република Србија омогућава значајан уплив утицаја одлука страних субјеката у своју економску сферу и тиме се у доброј мери одриче своје монетарне суверености, односно могућности да самостално води монетарну политику, као значајну компоненту свеукупне економске политике, на начин који утврде домаћи надлежни органи.Подсетимо да је ММФ недавно управо препоручио Народној банци Србије да дозволи веће осцилације курса динара према страним валутама.

Имајући наведено у виду, потребно је предузети мере којима ће се спречити овакво пословање банака у Србији, односно забранити уговарање валутне клаузуле у односима са клијентима банака, с обзиром да се овакви кредити не исплаћују у страној валути нити се уговарање валутне клаузуле може било којим другим, правним или економским, аргументима оправдати. Оваква забрана могла би следити и из правилног тумачења одредаба Закона о облигационим односима, без контрапродуктивних уплива подзаконских аката Народне банке Србије, која поступа готово искључиво у интересу пословних банака, од којих је већина у власништву страних субјеката, који из пословања „српских“ банака износе из Србије велике количине новца, знатно веће од оних које у земљу уносе фамозни страни инвеститори. Наиме, члан 1065 Закона о облигационим односима дефинише уговор о кредиту, тако што прописује да се њиме банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени новчани износ, на одређено или неодређено време, за неку намену или без одређене намене, а корисник кредита се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је предвиђено уговором, што значи да би банка све своје трошкове и ризике морала да укалкулише и представи корисницима кроз каматну стопу уз коју нуди закључење уговора о кредиту.

Требало би истаћи да, принципијелно посматрано, не постоји никаква суштинска разлика између уговарања валутне клаузуле у еврима и у швајцарском франку, изузев чињенице што је швајцарском франку у једном тренутку нагло порасла вредност. Међутим, званични средњи курс евра на дан 03.01.2008. године био је 79,75 динара за 1 евро, док је данас око 123 динара, што представља повећање од 54,23% за нешто више од осам година (што код обавеза по стамбеним кредитима не представља претерано дуг период). Дакле, и вредност евра је већ значајно порасла у односу на период када су многи грађани и привредници узимали кредите чије је враћање везано за промене вредности ове валуте. Уколико је проблем у коме се налазе дужници по кредитима чија је обавеза везана за швајцарски франак данас израженији, ништа не гарантује да се кроз неколико месеци или година дужници чија је обавеза везана за евро неће наћи у сличној, можда и тежој ситуацији, услед наглог скока вредности ове валуте (његова релативна вредност у односу на динар свакако већ годинама константно расте). Наиме, швајцарски франак и евро су стране валуте, на чију вредност држава Србија нема и не може имати никакав утицај, због чега се ове валуте морају третирати једнако приликом законодавног регулисања и приступа од стране свих других државних органа решавању проблема корисника кредита везаних за ове валуте, јер не постоји ниједан ваљан аргумент за тезу да евро представља некакво реално мерило вредности у Републици Србији, а динар не, или да је евро подобнији нпр. од швајцарског франка да буде узет као „реално мерило вредности“ у Србији.

Народни посланик Срђан Ного

Решење Апелационог суда у Београду, Гж 6015/2019 од 2.12.2020. године.

Када је закључен уговор о кредиту по коме су средства одобрена у девизама, а исплаћен је у динарима, валутна клаузула је пуноважна само уколико банку штити од валутног ризика, тј. ако врши заштитну функцију (очување извора пласмана кредита). У супротном, уколико извори пласмана нису истоветни валути у којој је одобрен кредит, или девизних извора пласмана нема, банка не трпи валутни ризик, па ни валутна клаузула нема дозвољену функцију.

Из образложења:
„Према разлозима побијане пресуде уговор о динарском кредиту број 404-2228/07 од 28.02.2007.године закључен је између тужиоца и СТР __, чији власник је тужени. Према члану 3.1 уговора банка се обавезала да туженом на располагање стави кредит са валутном клаузулом у износу од 28.000,00 евра у динарској противвредности по куповном курсу тужиоца на дан исплате. Према члану 1.2 уговора тужени се обавезао да врши отплату свих обавеза по овом кредиту по средњем курсу тужиоца важећем на дан уплате. Кредит је одобрен за обртна средства са роком отплате од 120 месеци.
(…)
У члану 5.1 уговора тужени се обавезао да на износ кредита плаћа банци камату по стопи од 13% на годишњем нивоу и то на неотплаћени износ главнице почев од дана пуштања кредита. У члану 5.3 и 5.4 тужени се сагласио да банка у току трајања уговора може без његове даље сагласности вршити измене каматне стопе у случајевима промене тржишних услова пословања, камата на банкарском тржишту, промена пословне политике банке, тржишног и пословног окружења и других услова пословања, док се банка обавезала да о наведеним изменама обавести дужника достављањем плана отплате или извода у коме је назначен датум почетка примене нових услова и да ће се камата обрачунавати пропорционалном методом на основу броја стварно протеклих дана и година од 360 дана.
(…)
На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је донео одлуку као у изреци побијане пресуде. Првостепени суд најпре закључује да уговор о кредиту у себи садржи ништаве одредбе, које не утичу на ништавост целог утовора у смислу члана 105 Закона о облигационим односима, већ утичу на то да се износи који су више наплаћени на основу ништавих одредаба урачунају у превремену отплату кредита. Одредба уговора по којој банка ставља кориснику на располагање кредит у висини од 28.000,00 евра у динарској противвредности по куповном курсу Еуробанк ЕФГ на дан исплате док се корисник кредита обавезује да врши отплату свих обавеза из уговора по средњем курсу исте банке важећим на дан уплате, по оцени првостепеног суда супротна је члану 1065 Закона о облигационим односима и одредби члана 15 Закона о облигационим односима будући да се истима нарушава начело једнаке вредности давања, јер тужилац остварије зараду и на курсној разлици коју није овлашћен да наплаћује код уговора о кредиту. Противно одредбама Закона о облигационим односима у конкретном случају критеријуми за измену каматне стопе су потпуно неодређени и остављени на вољу једне уговорне стране. што одредбу о променљивости каматне стопе чини ништавом и оцена је првостепеног суда да се због ништавости одредбе о промењивости камате приликом обрачуна дуга има применити каматна стопа од 13 % која је и наведена у самом уговору. Како банка нема право да на име трошкова зарачунава и наплаћује одређени проценат од одобреног кредита без икакве спецификације трошкова за које се врши наплата, првостепени суд закључује да је наведена одредба уговора о кредиту такође ништава.
(…)
Првостепени суд је из налаза и мишљења судског вештака утврдио да је тужени на име измирења обавезе по главници кредита са евидентним кашњењем отплатио укупан износ од 1.533,83 евра. Урачунавањем неосновано наплаћених трошкова кредита вештак је утврдио да је доспећем кредита на наплату по основу главног дуга по кредиту остао невраћен износ од 25.907.58 евра, те је вештак даље обрачунавао редовну камату у непроменљивом износу од 13% која на дан раскида уговора износи 5.355,08 евра. Висину дуга је всштак затим определио у три варијанте зависно од начина обрачуна законске затезне камате, те је такође вештак определио колико би износила законска затезна камата у варијанти постојања поверилачке доцње, а у зависности од тога која се стопа примењује.
Притом се из датих разлога за сада не може закључити шта чини структуру дуга, с обзиром да недостаје приказ обрачуна износа главног дуга, потом и обрачуна редовне камате (с освртом на план отплате кредита), као што је потпуно нејасно на који начин је судски вештак обрачунао камату због доцње, како у погледу основице за обрачун тако и у погледу каматног тока. Није могуће оценити ни правилност обрачуна у делу који се односи на смањење главног дуга због више обрачунатих износа на име варијабилне каматне стопе. наплаћених трошкова кредита и курсних разлика, за које такође недостају разлози о начину обрачуна.
(…)
На крају, у жалби туженог основано се указује да у побијаној пресуди нису наведени разлози о томе да ли је валутна клаузула утемељена на поузданом писменом доказу да је банка пласирана динарска средства прибавила посредством сопственог задужења у тој валути и да је пре закључења уговора клијенту доставила потпуну писану информацију о свим пословним ризицима и економско-финансијским последицама које ће настати применом те клаузуле. Када је закључен уговор о кредиту по коме су средства одобрена у девизама, а исплаћен је у динарима, валутна клаузула је пуноважна само уколико банку штити од валутног ризика, тј. ако врши заштитну функцију (очување извора пласмана кредита). У супротном, уколико извори пласмана нису истоветни валути у којој је одобрен кредит, или девизних извора пласмана нема, банка не трпи валутни ризик, па ни валутна клаузула нема дозвољену функцију.

Треба имати у виду и да валутни ризик банке, у овом правном послу, мора постојати у истом временском периоду у ком он постоји за корисника кредита, јер само у том случају валутна клаузула представља правно допуштен механизам очувања еквивалентности узајамних давања уговорних страна. Поред тога, уговарање валутне клаузуле у уговору о кредиту има за циљ очување вредности новца (динар) пласираног путем кредита клијенту у односу на друге валуте, односно валуту обавезе. Суштински, ради се о заштити од валутног ризика. С обзиром на обавезу клијента да поред главнице кредита плати уговорену камату, питање шта чини интегрални део стопе уговорне камате, од кључног је значаја да би се одговорило да ли је уговарање валутне клаузуле довело до несразмерног увећања обавезе клијента. У ситуацији када је стопа уговорне камате већа од стопе затезне камате, онда се супстанца капитала чува путем уговорне камате, те су изостали разлози да ли у таквој ситуацији има места двострукој заштити путем уговорне камате и путем валутне клаузуле и да ли долази до ситуације да клијент плаћа исту заштиту по два основа, као и да ли се тиме нарушава начело равноправности странака и начело једнаке вредности узајамних давања, као и других начела Закона о облнгационим односима. О наведеном првостепени суд се у изнетим разлозима није изјашњавао, па се за сада не може прихватити закључак да уговарање валутне клаузуле у овом случају нема значаја за утврђење висине дуга по предметном кредиту само из разлога јер није забрањено.

У поновном поступку првостепени суд ће сагласно изнетим примедбама расправити сва спорма питања, те ће о основаности постављеног тужбеног захтева донети нову одлуку правилном применом цитираних одредби материјалног права, за коју ће дати довољне и јасне разлоге.“

(Решење Апелационог суда у Београду, Гж 6015/2019 од 2.12.2020. године)

Share on facebook
подели
Share on twitter
твитуј
Share on email
копирај

ОСТАЛЕ ВЕСТИ

Докази коруптивних веза судова, државних органа и банака

Поводом скандалозног и противзаконитог става Врховног касационог суда (ВКС) поводом уговарања и наплате трошка обраде кредита и уговарања премије осигурања код Националне корпорације за осигурање стамбених кредита (НКОСК) као обавезе корисника кредита, подсећамо јавност на излагања Срђана Нога у Народној скупштини…

ДЕТАЉНИЈЕ »

Нова емисија: Борџије на Андрићевом венцу

Насловне стране 6 режимских дневних новина преносе изјаву Саше Јанковића да му је, наводно, један инострани званичник својевремено рекао за план да се Вучић отрује. Погледајте ову емисију, јер тако можете да разумете процесе који се дешавају, и да спречите да вас медији обману.

ДЕТАЉНИЈЕ »

Tужилац који је водио поступак по проналаску тела Владимира Цвијана је Весна Петровић

Весна Петровић је била тужилац Првог Основног јавног тужилаштва и Београду, и водила је случај Иве Бодрожић. Случај је решила тако што је „констатовала“ да Хајат нема снимке камере. Иначе, и за Аркана, и за Кнелета, и за Иву Бодрожић, и за многе друге спорне ситуације по хотелима, увек је било исто образложење. Камере нису радиле, али снимци постоје.

ДЕТАЉНИЈЕ »

ПРСТИ ХУЉЕ ОКО АДА ХУЈЕ

Хапшење Јовичића директно је повезано са једним догађајем који је обележио претходних пар месеци – са убиством Владимира Цвијана, конкретно са лoкацијом на којој је пронађено његово тело. Једини сам у Србији тачно објаснио разлоге хапшења Јовичића и везу са убиством Цвијана.

ДЕТАЉНИЈЕ »